Піняться зорі в небесах урочих,
Місяць піднявся, даль м’яко сяє
Від його світла, ніжний подих ночі
Трави і колосся тихо гойдає.
Поле заснуло, де життя кипіло,
Де метелик пурхав, пташка співала, –
Ніч ув’язала спокоєм щосили,
Шепотом милим його вколихала.
Все шукає спокій... я цього хочу,
Північ проходить, вже зоря згасає,
У високім небі світло ще блискоче,
Та в моїм серці спокою немає.
Йтиму без спину крізь поля широкі
З думкою про неї і про розлуки,
В пристрасті й сумі, зовсім одинокий –
О, тиха нічко неспання і муки!
Милета Јакшић
Ноћ у пољу
Пењу се звезде на тамна небеса,
Изгрева месец, крај мекога сјаја
Сија се даља, тихо се потреса
Трава и класје од ноћног дисаја.
Поприште глухо где је живот врио,
Лето лептирак, цвркутала шева
Оковала је ноћ и покој мио
И страсни шапат над њиме разлева.
Све мира нађе... тек се мени чини,
Минуће поноћ и звезде ће заћи,
Блиснуће светлост небу на висини,
Али ја мира нећу никад наћи.
Прећи ћу миље кроз поља далека
Све о њој мислећ` од скорог растанка,
Сам с чежњом својом и тугом без лека –
О, тиха ноћи без мира и санка!
